ОСВЕШТАНА БИСТА ПРОТE ГРУЈИЋA У ПОРТИ ЛАЗАРИЦЕ

29. јун 2020.

 

 

 

За Видовдан, 28. јуна у порти Храма светог кнеза Лазара у Земун Пољу освештана је биста знаменитог Земунца проте Радослава Грујића.

Његово преосвештенство викарни епископ ремезијански Стефан, служио је Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе.

Празничној  литургији  присуствовали су заменик председника Градске општине Земун Дамир Ковачевић, заменика директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Марко Николић, званице и многобројни парохијани.

Радослав Грујић, православни теолог, историчар и родољуб задужио је српски род бројним делима. Од немерљивог је значаја његов рад на очувању нашег духовног блага. У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену 1927. године пронашао је посмртне остатке цара Душана, а априла 1942. од усташког уништења спасао је мошти Светог кнеза Лазара, мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића.

 

Биста која је постављена у порти цркве Лазарица у Земун Пољу, уз благослов патријарха српског Иринеја и под покровитељством Градске општине Земун рад је земунског академског вајара Љубомира Лацковића.

 

“Желели смо да се на овај скромни начин одужимо нашем великану, чијом заслугом су спасене мошти Светог кнеза Лазара. Градска општина Земун је помогла постављање бисте проте Грујића, са жељом да његова личност и дело буду путоказ свим родољубима, као се мудрошћу у тешким временима чува благо народа за будућа поколења” рекао је заменик председника ГО Земун Дамир Ковачевић, коме је уручена грамата за показану несебичну љубав и ревност према Српској православној цркви и уложеном труду око обнове и изградње многих храмова на територији општине Земун.  

 

Прота Радослав Грујић рођен је у Земуну 29. јуна 1878. године. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, рукоположен за свештеника и постављен за помоћника пароха у цркви у Земуну. Дипломирао је права у Бечу (1908) и филозофске науке у Загребу (1911), где је и докторирао. У овом периоду објавио је и велики број радова.

На почетку Првог светског рата затворен је као ”велеиздајник”, пуштен после годину дана, и поново заточен. По завршетку рата предаје у Београду. Године 1920. прелази на Филозофски факултет у Скопље, где предаје националну историју и оснива Музеј Јужне Србије, Скопско научно друштво, издаје часопис ”Гласник Скопског научног друштва”, између два рата један од најзначајнијих историјских часописа у држави.

 

Са протојерејем Лазаром Мирковићем 1937. године обилази Румунију и Мађарску и заједно региструју најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Од 1937. предаје историју српске цркве на Богословском факултету у Београду, а дописни члан Српске краљевске академије постаје 1939. године. Радио је на оснивању Музеја Српске православне цркве.

 

Његов рад на очувању српског наслеђа настављен је и у Другом светском рату. Посебно се истакао у току 1942. године, када су усташе скрнавиле фрушкогорске манастире. Чувши шта се дешава, он се обратио Јохану Албету фон Рајсвицу, саветнику у немачком управном штабу задуженом за старање о споменицима културе и једној од малобројних позитивних личности из окупационог режима. Молио га је да му помогне да спасу део националног блага. Рајсвиц, који је студирао историју Балкана и проту познавао и пре рата, изашао му је у сусрет.

 

Тако је прота у последњем тренутку из манастира Бешаново, Јазак и Шишатовац спасао мошти светог цара Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, последњег кнеза паштровског, и пренео их у Београд. Са протом је, осим моштију, у Београд стигло и десетак камиона реликвија и иконостаса.

 

Истовремено, прота је неуморно радио на збрињавању српских избеглица, на прикупљању података о злочинима над Србима и њиховој имовини у Независној држави Хрватској. Управо зато му се после рата обратила нова власт, али се он врло брзо нашао на њеном удару због наводне сарадње са непријатељем. У априлу 1945. године удаљен је са Универзитета, а у септембру му је одузета национална част и проглашен је за злочинца.

 

Према сведочењу савременика, ове одлуке тешко су погодиле проту који је иначе био благе нарави. Свој радни век провео је у Музеју Српске православне цркве у Патријаршијској библиотеци, а умро је 1955. током лечења на Хвару.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело му је одржао патријарх српски Вићентије Други, уз присуство десет епископа. По личној жељи, посмртни остаци његови и његове супруге су 1992. године пренети у манастир Гргетег.

 

Јануара 2013. године покренут је поступак за његову рехабилитацију. Одлуком Вишег суда у Београду рехабилитован је 14. марта 2014.