МАНУЕЛ ПЕРЕЗ ДЕЛГАДО: ”ПЕШИЋИ” РИТАМ НОСЕ У СРЦУ
21. април 2022.
Изузетну част да у Земуну угостимо по четврти пут светски познатог перкусионисту и предавача из Краљевског музичког конзерваторијума у Мадриду, Мануела Переза Делгада, и с њим обавимо разговор имали смо 16. априла на генералној проби пред Пролећни концерт Music Art Project-a, чији је сарадник.
Својевремено ”чудо од детета”, које је већ са седам година седело за удараљкама, а са једанаест имало прве запажене наступе, наш саговорник данас слови за једног од врхунских светских перкусиониста.
Како сте започели рад са децом из земунске основне школе ”Бранко Пешић”?
Одазвао сам се позиву Пројекта који реализује венецуелански ”El sistem” инклузије деце из осетљивих група, схватио да је дао невероватан резултат и рекао себи ”Србија? Зашто да не?” и тако дошао први пут.
Упознао сам топлу, пријатељску средину, као да сам био кући и ту невероватну децу!
Ни непознавање језика нам није био проблем, лако сам међу заинтересованима за радионицу, односно камп, јер су вежбе биле организоване и за остале инструменте, пронашао изузетне таленте, којима је недостајало усавршавање.
Добра енергија уметности учинила је своје: не знам какви су у школским предметима, али су код мене на удараљкама одлично усвајали све што сам имао да им приговорим и исправим и да их научим.
Сваки наш сусрет је обострано задовољство.
Да, то се види из њиховог односа према вама. Јесте ли стигли да упознате Земун?
Јесам претходна три пута кад сам долазио овде. Сада, морам да признам да нисам ни видео град, само смо радили.
Неку децу сам упознао раније и развиле су се јаке емоције. Нису ме пуштали, тако да ми је свих пет дана прошло у раду и спавању, али је, ја мислим вредело. Јако сам задовољан како звуче на проби.
Ударнички смо увежбавали ритмику. Од пљескања длановима, звука који рука прави о груди, бутине и колена до инструмената.
Програм смо, такође, прилагодили и њиховом узрасту и модернизовали га, видећете то у тачки са пластичним чашама од кафе. Ту је незаобилазни реп. И најзаад, оно ”озбиљно” бубњеви, тимпани, даире. Разрадили смо неке нове финесе, јако сам задовољан.
Јесте ли имали добре услове за рад?
У школи ”Бранко Пешић” имам статус почасног госта.
И простор и инструменти и време су нам стављени на располагање докле можемо да издржимо.
Управа школе има велико разумевање за ову децу и својски се труди да их усмери ка будућности.
Ја своју мисију видим у томе да им пружим знања и вештине. Могуће је да, ако сами спознају шта желе и усмере се ка циљу, заједно са добрим људима нађу начин за школовање. У сваком случају, ова деца израстају у музичаре које сваки бенд или установа могу да пожеле, талента им не мањка.
У међувремену су удараљке добиле на значају у музици, чак и као самосталан инструмент – како видите даљи развој музике у том правцу?
То је једна фасцинантна прича, јер је први произведени звук и био ударање предмета о предмет. Онда је дошло све друго у основи чега је такође био ритам. И сада ритам прави своју музику, ослобођено и аутохтоно од било каквих веза и правила.
Ритам је по себи музика, којој није потребан нниједан други инструмент.
Развио се и невероватан број удараљки, који ”тонира” ритам и својом ”бојом” носи додатну изражајност, тако да се понекад ни размере слободе не могу сагледати.
Перкусионисти су, могу да приметим, данас заиста у жижи музичких догађаја и носе их, јер – све је у музици и почело с ритмом.
Какву будућност предвиђате својим ученицима?
Са своје стране се трудим да им пренесем све оно што знам, чујем и умем.
То никада није једносмеран процес, учим и ја од њих.
Не искључујем могућност да се сретнемо на некој од сцена, јако сам задовољан њиховим напретком, трудом и неком врстом заразе коју у својој средини преносе на околину, тако да је нових ђака, кад год дођем све више. За сваког педагога је то најбољи знак да ради добар посао.