САЊА КЛИСАРИЋ: СЛИКАЊЕ И ПИСАЊЕ СУ ДЕО МОГ ДАНА КАО САН И ДИСАЊЕ

26. мај 2022.

У кратком временском размаку у новој и модерној галерији Канцеларије за младе Градске општине Земун у Косовској 9, своја два циклуса слика изложила је публици на увид наша позната сликарка и уметница Сања Клисарић. ”Трагови” и ”Поларна светлост”, за које је публика покaзала изузетно интересовање, приказали су љубитељима ликовних уметности јединствену и захтевну технику слика које светле у мраку – ”биолуминисценцију”, којом се Сања уписала као иноватор у историју модерне светске уметности.

 

 

 

Иначе, распон интересовања ове младе жене импозантан – доктор је политичких наука, антрополог, бави се феноменима култура, астрофизиком и – антитероризмом. Говори више светских језика, велики човекољубац и љубитељ природе.

Велики број слика Сање Клисарић обишао је свет и освојио поклонике модерне.

Објавила је и десетак књижевних наслова и носилац је неколико међународних и државних награда за књижевност.

Друго гостовање Сање Клисарић са циклусом ”Поларна светлост” од седам слика у галерији КЗМ ГО Земун 9. маја било је повод за разговор и неколико питања, на која је радо и срдачно одговорила.

Између бројних прeокупација и интересовања којима се бавите шта бисте посебно издвојили?

У сферу мог најинтензивнијег интересовања потпада стварност која је постојана, а неусаглашена са актуелним и научно оправданим законима физике. Због тога је често та стварност приказана као свет фантазије или свет надреалности. За мене су светови изнад спознајног света једнако стварни, живи и динамични као и они које данас можемо да докажемо. У њих верујем не само интуитивно, већ су и математички доказиви.

 

 

 

Свакако, морам да нагласим да је уметност један од најтранспарентнијих медија којима појединац може да буде спона између егзотичних, несагледивих светова и наше цивилизације. Због тога могу да кажем да је непрекидно откривање стварности моје главно интересовање које се одвија на свим нивоима свести, али и њене манифестације у свему што радим.

Које место заузима писање, а које сликарство?

Сликарство је неприкосновено. То је најрелевантнији приказ природе ствараоца као и његове духовне намере у смислу преношења одређених порука или садржаја.

Књижевност је моја највећа љубав и сасвим сигурно не могу да замислим своју суштину без књижевности. Истина, иако ми је тешко да замислим да постојим без сликарства, такође, књижевност је мој примарни интелектуални идентитет и најчешће себе доживљавам као уметника који је књижевник и сликар.

Дакле, прво књижевник.

 

 

 

Књижевност има вештину да оде и тамо где интуиција не залази. Она је конкретан водич кроз садржај кроз који писац жели да проведе читаоца. Књижевност умногоме зависи од писца. Он је тај од кога зависи порука. Кроз књижевност се душа писца  огољава и не постоји ништа скривено за оног ко трага по садржају написаног.  Док је сликарство потпуно обрнут процес. Сликар је медијум који покушава аутентично да прикаже садржај којим се бави. Тумачење тог садржаја искључиво зависи од посматрача. Сликар подсећа на шамана чији је задатак да неким магијским ритуалом прочисти душу и тело посматрача. Сликарство има веома много сличности са магијом. Потпуно обузима човека. Посматрач анализом садржаја слике разрешава теме унутар свог бића. И управо због тога, због потпуне духовне рехабилитације коју само уметност, тачније сликарство може да изазове, оно би, иако је књижевност моја највећа љубав, како сам и нагласила, било на првом месту испред свих духовних домета појединца који ствара.

Куда иде овај наш 21.век, из угла научника и уметника?

Могу да кажем куда иде наш век. За то не треба више ни наука, ни уметност да би се знало.

 

Светови око нас не подржавају фреквенције које емитујемо. Сада више ни наш свет није у стању то да издржи. Како се стварност ремети на све видљивији начин, невидљиви светови шаљу нам оно што смо ми послали њима: а то је патња и бол, страдање, поплаве, земљотреси, трагедије, болест и глад. Не кажем да ће свима бити једнако лоше. Али неће постојати ни једна једина особа која рефлексију нашег сопственог дела неће осетити на својој кожи. Појавиће се за нас у овом тренутку невероватне технологије које ће покушати да поправе ствари, али, нажалост, биће само горе. Када се пређе једна одређена линија сви се системи по инерцији сурвавају у сопствену пропаст.

Али, ни тада неће бити крај. Не. Та за нас драматична слика створиће један нови свет са новим законима који ће сасвим лепо функционисати.

Какви су планови за будућност?  Имате ли неку нову преокупацију? Можете ли да замислите  чиме ћете се бавити, за рецимо,  20 година?

Смејем се, јер је једини искрен одговор да ја заправо никада нисам имала планове. Увек сам имала само циљеве и снове. А пут до њихових остварења је ишао невероватним стазама. Због тога сам веома касно схватила да у мом случају и није толико лоше испало што нема плана. Свакако је лоше што због тог недостатка неког конкретног плана је много тога дошло доста касније него што би се десило да је постојао неки, ма какав план. Са друге стране десиле су се неке ствари које се никада не би оствариле да је постојао план. Зато ја имам  обичај да кажем да ја желим и радим, веома много радим, а Бог прави планове.

 

 

 

Свакако да ће највећи део тога чиме се бавим одрадити људи у будућности, јер наше време нема капацитет за таква открића, али осећала бих душевно задовољство да за време мог времена на Земљи свет сазна оне истине које су још увек под велом тајне.

Да конкретизујем нека питања како би читаоцима било јасно на шта конкретно мислим, поред веома сложених питања космоса, волела бих да се макар загребе по самој структури и сврси људског постојања, да се допре до одговора на питaња смрти – ту смо чак веома близу открића, да се објасни сложеност и варијабилност интелигенције, као и сама структура космоса, али и мистерија тамне енергије. Верујте, математички већ постоје одговори на та питања. 

Такође, веома смо близу да се донесу одговори на питања црних рупа и порекла живота. Мора истина да се сазна. Верујем да онда када се сазна истина човечанство више неће бити окрутно и аутоагресивно. Верујем да ће тада да наступи период мира. А тога је било кроз историју.

 

 

 

У неком ситнијем кадру, могу да кажем да непрекидно сликам и пишем и да је то саставни део мог дана исто као и сан и дисање. За 20 година, иако ми то сада делује веома далеко, а са друге стране, до сада сам два пута имала по толико година, верујем да ће мој целокупни рад да се у целости материјализује за добробит свих и преобликује у потпуну сврсисходност и корист за читаво човечанство.

Вероватно да ја нећу доживети да видим епилог, највероватније ни сам развој наше цивилизације када се суочи са истином тог ранга, али то је једино небитно. Битно је да се сазна суштина непрекидне поларизације добро – зло. Као и шта све произилази из тога.