НЕПРОЦЕЊИВО ЗАВЕШТАЊЕ ПОРОДИЦЕ КАРАМАТА

01. фебруар 2021.

 

 

Неизбрисив траг у историји математике својим доприносом математичкој анализи и теорији функција оставио је академик Јован Карамата, потомак угледне земунске породице, рођен 1. фебруара 1902. године у Загребу.

Школовао се у Земуну, а математику дипломирао у Београду и докторирао код проф. Михајла Петровића Аласа.

Са најбољим препорукама, усавршавао се у Паризу, а по повратку је постао универзитетски професор у Београду. Од 1950. године до смрти 1967 – е радио је на Универзитету у Женеви. Открио је теорију реалних функција, правилно променљивих функција од изузетног значаја за савремену теорију вероватноће.

Сахрањен је у породичној гробници на Земунском гробљу.

Делегација САНУ и Математичког факултета у Београду 23. априла 2008. године открила је спомен плочу у бронзи са ликом академика Јована Карамате у Његошевој улици 18 у Земуну. На плочи је текст: ”Јован Карамата, Загреб 1902 – Женева 1967. академик, у свету признати српски математичар подигао је ову кућу и у њој живео и радио од 1935. до смрти”.

Првобитни пројекат куће земунског инжењера и архитекте Фрање Јенча, др Карамата је изменио, те је и данас једно од највиших здања, са приземљем, првим спратом и кровиштем,  чисто модернистичко, сведено и без украса, у такозваном ”пуристичком” стилу.

Породица Карамата је доселила у Земун у другој половини 18. века и дала познате привреднике, банкаре, професоре, инжињере и два академика.

Јован, предак и имењак познатог математичара академика, био је власник једне од првих штампарија у Земуну, која је, између осталих, објавила и хронику ”Земун од најстаријих времена па до данас” др Петра Марковића 1896. године.

Стопама свог претка, звање академика у области геологије стекао је и Стеван Карамата (1926 – 2015).

Први у Земун из Македоније досељени Карамата, Димитрије 1772. године купио је у данашњој Караматиној улици луксузну кућу земунског трговца Кузмана Јовановића, кроз коју ће, дограђену, уређену и адаптирану проћи и цар Јосиф Други са фелдмаршалима Ласијем, Лаудоном и својом свитом, а касније српски патријарх Јосиф Рајачић и Вук Караџић.

Због огромног историјског значаја и стилских одлика, међу којима се истиче ампир и класицизам, ова барокна градска кућа и ентеријером и, посебно, збирком уметнички вредних породичних портрета, од 1950. године је споменик културе, а од 1979 -е и културно добро.