Споменици културе
Богородичина црква, ул. Патријарха Рајачића 4
Грађена је настојањем истоверних Срба, Цинцара и Грка и углавном је 1780. године завршена. Монументална познобарокна црква касније је добила (1788) богато изрезбарени иконостас, рад новосадског мајстора Аксентија Марковића, који је 1815.године осликао један од најпознатијих српских класицистичких сликара тог времена – академски уметник Арсеније Теодоровић. Исте године постављено је велико звоно (постоји и данас) које подсећа на победу коалиције европских држава у рату с царем Наполеоном. Велику сводну фреску изнад солеје (простор испред олтара) урадио је земунски сликар Живко Петровић, а зидне слике, у техници ал секо – 1937. године руски сликар Андреј Биценко. У порти је 1822. године Српска црквена општина подигла нову једноспратну класицистичку зграду за Српску и Грчку школу. У њој је 1825.год. основана Словеносрпска библиотека (данас Библиотека «Свети Сава»).
Дом Српске православне црквене општине, ул. Светосавска 22
На западној страни Богородичине цркве је, на челу блока између три улице, на проширеном земљишту старе црквено-школске зграде из 1822. године, према плановима земунског инжењера Косте Атанацковића-Станишића 1909. године, саграђена за проширене потребе Црквене општине и њене Српске школе, за оно време репрезентативна спратна зграда. Једноспратница је обликована у духу неоромантизма и одликују је разуђена фасада с главним улазом и богато стилским обрађеним завршним венцем.
Остаци средњовековне тврђаве
Остаци некадашњих бедема најстарији су видни знаци далеке прошлости града. Извесно је да је истурени део лесног платоа био настањен и утврђиван још у праисторији, а и у време Римљана. Утврде се помињу у хроникама у вези с Првим крсташким ратом 1089. године и у XII веку, кад су се водили ратови за превласт између Византије и Угарске. Постојеће зидине с четири кружне куле, тзв. готског типа, подигнуте на прелазу из XIV у XV век, у време продора Турака на Сави и Дунаву. Године 1521. опсели су Београд и напали одбрану Земуна. Последњи отпор пружили су шајкаши под вођством браће Скобалић. У време владавине Турака утврђење је запуштено и кад је 1917. године аустро-немачка војска коначно преотела Земун, остаци бедема су изгубили значај.
Земунска миленијска кула на Гардошу
У централном делу утврђења квадратне основе, мађарске власти су 1896. године у мешавини историјских стилова подигли меморијални споменик у облику куле (висине 36 м) којим су обележиле хиљадугодишњицу своје државности и дужу припадност ових крајева Угарској. Миленијски споменик био је оштећен ратне 1914. године у сукобу Србије и Аустро-Угарске, а у послератном времену оштећења су санирана. Последњи пут темељитије је уређивана 1962. године и отворена је за посетиоце. У кули на Гардошу били су туристички пункт и атељеи два земунска сликара.
Светониколајевска црква, ул. Његошева 43
Саграђена је на месту пређашњих храмова 1752. године и има све одлике барокних цркава подизаних у време Војне границе. Богати вишепојасни иконостас осликао је 1762. год. образовани сликар Димитрије Бачевић, који се убраја у најистакнутије сликаре прелазног доба од традиционалне уметности до барока. Зидне слике и низ икона, међу њима и целивајуће, радио је Земунац Живко Петровић (+1868). У великом пожару 1867.године изгорео је првобитни звоник. Приликом обнове, до 1870.године ради стабилности грађевине на јужној и северној фасади, изграђени су контрафори. Почетком 30-тих година XX века уместо старих прозора с решеткама од кованог гвожђа уграђени су витражи с ликовима светаца према предлошцима сликара Миленка Ђурића у познатој сомборској радионици породице Станишић. У цркви су сачувани предмети, међу њима црквене књиге и еснафски барјаци, који су значајни за културну и привредну историју и зато је у целини драгоцен споменик културе.
Кућа породице Карамата, ул. Караматина 17
Једна од малобројних градских кућа у најстаријем делу Земуна. Састоји се из три дела. Највећи и највиши део, једноспратницу с високим двогубим кровом, подигао је 1763.године имућни трговац Кузман Јовановић. Деценију касније купио ју је трговац Димитрије Карамата, досељеник из Катранице (данас Пирги) у Грчкој Македонији, чији је син Јован 1827.године дозидао спрат у средњем делу и према утрошеним средствима може се рећи да је извршио реконструкцију објекта у целини. Тада је зграда с типичним одликама барока добила фасаду обликовану у духу класицизма. Репрезентативна зграда везана је за више историјских догађаја и личности. У време аустријско-турског рата 1788/89.год. у њој су боравили цар Јосиф II, потоњи цар Франц I, фелдмаршал Ласи, а затим фелдмаршал Лаудон са штабом Главне аустро-немачке војске према Србији, односно Турској. У време Српског покрета у Аустрији 1848/49.године била је станиште патријарха Јосифа Рајачића и дела чланова Главног одбора Војводине Српске. Атанасије Карамата учествовао је у раду Одбора и постао његов касир (благајник). Као гост у кући је био и велики српски реформатор Вук Караџић. У стану власника сачуван је покретни инвентар који потиче из разних периода. Највећу вредност има збирка портрета почев од Димитрија до академика Стевана и супруге му Тијане, која представља драгоцене примерке српског сликарства од краја XVIII века до наших дана. У збирци су заступљени Георгије Тенецки, Павел Ђурковић, Урош Предић, Павле Васић и други. Караматина кућа представља један од најзначајнијих споменика културе Земуна и града Београда.
Жупска црква Блажене девице Марије, ул. Велики трг
Грађена је од 1785. до 1795. године на месту преправљене турске џамије. Средином XIX века је рестаурисана и дефинитивно обликована у стилу ампира с барокним елементима. Сведочи о вишеконфесионалном саставу земунских становника. Из истог времена (1787) је једноспратница Жупског уреда и стана жупника.
Градски парк
На земљишту бившег Контумаца 1880. године заснован је Мали парк, који је даљним уређивањем претворен у прво шеталиште у граду – Градски парк.
Контумацке цркве
Служиле су верским потребама контумациста, путника који су у Контумацу издржавали прописани карантин. Православну цркву св. архангела Гаврила, као своју задужбину, подигао је у стилу скромније варијанте барока земунски привредник Теодор-Тоша Апостоловић. Њен иконостас осликали су 1830/31. године земунски уметници Димитрије Братоглић и Константин Лекић.
Римокатоличка црква св. Рока саграђена је 1836. године према плановима земунског градитеља Јозефа Фелбера.
Ламартинов спомен-стуб
У средини простора између две цркве налази се камено обележје које је постављено 1933. год. кад је прослављена стогодишњица боравка француског државника и песника Алфонса д`Ламартина који се при повратку с пута по Истоку задржао и у тада пограничном Земуну.
Земунска гимназија
Монументална неоренесансна двоспратница саграђена је 1879. године према плановима загребачког архитекте Николе Колара за тадашњу Нижу реалну школу (основана 1858), која отварањем виших разреда постаје Велика реалка, данас Гимназија. Касније, од 1914. до 1916.год. дограђен је новији део исте спратности према плану који је потписан иницијалима V.R. Обликован је у духу постсецесије тако да представља једно од првих модернијих архитектонских остварења у граду. У заједничком главном улазу на западној страни блока налазе се бисте народних хероја Наде Димић, бивше ученице Земунске гимназије и Трговачке академије, коју је урадио Коста Ангели Радовани и спомен-плоча с именима ученика средњих школа, који су погинули у антифашистичком рату 1941-1945. године. На простору између Гимназије и Пешадијске касарне 2004. године на високом постољу с пригодним текстом откривена је бронзана биста песника Бранка Радичевића (1824-1853), рад вајара Милана Бесарабића, некадашњег професора Земунске гимназије.
Градска дечачка школа
Репрезентативна једноспратна зграда грађена је у слободном простору 1913/14. године према плановима угледних арх. Виктора Ковачића и арх. Хуга Ерлиха. Све радове извели су земунски градитељи и занатски мајстори. Архитектонска композиција је компонована у духу постсецесије осим два улаза с одликама неокласицизма. Она у целини, укључујући високи двогуби кров и латерну са сатом, представља значајно дело модерне архитектуре у проширеном језгру старог Земуна до 1918. године. Данас је у њој смештена Основна школа «Светозар Милетић», која наставља традиције основне школе која почетак везује за 1728. годину.
Девојачка школа
У већ образованом Градском парку 1899.год. према плановима арх. Јанка Хољца, за постојеће женске школе – Нижа основна (1822), Виша девојачка (1884) и Женска стручна школа (1894) – земунски предузимач Фрања Јенч саградио је самосталну двоспратницу. Обликована је у стилу историцизма и савремених архитектонских решења. Данас је користи ОШ «Мајка Југовића», која наставља традиције Српске школе из XVIII века.
Кућа Гине Вулка, ул. Главна 18
Дугачка кућа с дворишним крилима, која имају аркаде и отворен трем, саграђена је крајем XVIII века и припадала је имућној грчкој породици Вулко. Временом је преправљена, али је задржала одлике свог времена. Изнад колског улаза сачувана је спомен-плоча о посети аустријског цара Франца I и царице Земуну 1817. године. Царску породицу посетио је тада београдски паша Марасили Али-паша у чијој је пратњи био и српски кнез Милош Обреновић.
Кућа са сунчаним сатом, ул. Главна 23
Репрезентативна једноспратница с угаоним еркером подигнута је 1823. године и припадала је грчкој породици Зико. На фасади крила у Дубровачкој улици налази се сунчани сат (1828) који у сунчаним данима показује месно време. У кући је последње године живота провео јавни радник, књижевник и правник Јован Суботић (+1886). Заштићена зграда, обликована у стилу ампира, убраја се у најлепше у граду.
Завичајни музеј Земуна у Спиртиној кући, ул. Главна 9
Високопартерна зграда подигнута је средином XVIII века према плановима бечког архитекте за врло имућну и утицајну привредничку породицу Спиртас која потиче из Грчке Македоније. У духу владајућег романтизма обликована је у стилу псеудоготике. Архитектонским одликама и богатим ентеријером она се издваја од тадашњих кућа у граду, чиме се потврђује друштвени положај чланова породице чији је члан Павле 1856.године добио племићко звање и право на породични грб. Године 1970. зграда је адаптирана, а у њој је Завичајни музеј (основан 1954) 1971. године поставио прву сталну изложбу која приказује прошлост Земуна од његовог настанка (неолита) до првих година после Другог светског рата.
Земунска пошта, ул. Главна 8
На месту зграде из XVIII века према плановима градског инжењера Драгутина Капуса 1896.год. саграђена је једноспратница у неоренесансном стилу с декоративним елементима барока. Општим изгледом убраја се у репрезентативне зграде старог језгра града.
Зграда штампарије Јове Карамате, ул. Главна 7
Стамбено-пословна једноспратница подигнута на прелазу из XVIII у XIX век, а обликована је у стилу барока с елементима класицизма. Припадала је познатој породици Стефановић од Вилова. Просторије у приземљу су пословне и у њима се налазио хотел «Европа», па позната, значајна штампарија Јове Карамате. Данашња зграда је реконструисана и том приликом су враћени временом нестали украси.
Кућа с хронограмом, ул. Господска 6
У центру града у време аустријско-турског рата 1788. године десио се велики пожар у којем је изгорело више кућа. На месту пређашње куће јеврејски трговац Рафаел Саламун Фоли саградио је једноспратницу и изнад велике капије уградио је камену плочу с латинским записом: «Ова кућа претворена у пепео. Божјом помоћи и трудољубивим радом влалсника поново је подигнута». Година је скривена, она се добија сабирањем великих бројних слова – 1792. Кућа је временом преправљена, али је сачувала више првобитних елемената и стога има културно-историјску и амбијенталну вредност.
Кућа породице Марковић, ул. Господска 14
Мада породица није инвеститор, кућа се приписује Марковићима. Угаона једноспратница саграђена је крајем XVIII века, а дограђена 1801. године. Припада типу грађанских стамбено-пословних кућа тога времена. Обликована у духу барока и ампира. Ратне 1944. године пресечено је прочеље тако да је нарушена првобитна композиција. И данас је у поседу значајне породице чија су два члана били изборни градоначелници Земуна: трговац Стеван (1878-1884) и адвокат Петар (1907-1914 и 1926-1930), који је писац прошлости Земуна, сликар и економ.
Заветни крст Лазара Урошевића
У непосредној близини, на раскршћу с Магистратских тргом, 1863. године рентијер Лазар Урошевић је завештао граду мермерни крст с оградом од кованог гвожђа, који је посветио српској браћи и својим родитељима. Године 2003. све сакралне слике поново је урадио земунски уметник Милован Крзнарић.
Стари Магистрат, ул. Магистратски трг 3
За проширене послове Комунитетског магистрата, према плановима домаћег градитеља Јозефа Фелбера, од 1826. до 1832. године саграђена је класицистичка једноспратница с плитким средишњим ризалитом, који се завршава троугластим забатом. Симетричо обликована зграда је 1836. год. доградњом проширена на једном крилу. Мада је тиме измењена првобитна концепција, зграда звана нови Магистрат, сада стари, представља антологијски примерак класицистичке архитектуре Земуна. После 1871. године зграду је користио Котарски (Срески) суд. Сад је седиште Централне отаџбинске управе Српске радикалне странке.
Стара Царинарница, ул. Змај Јовина 26
На месту пређашње приземљуше исте намене 1781. године подигнута је на обали Дунава угаона једноспратница обликована у стилу класицизма с карактеристичним троугластим забатом (тимпаноном) изнад кровног венца у средини главне фасаде где је и лучно заобљен камени портал. Зграда је била једна од највећих у тада пограничном Земуну, уз њу су се налазили магазини Соларе. Данас се користи за становање, складиштење и угоститељство.
Ичкова кућа, ул. Бежанијска 18
Подигнута је 1793. год. са спратом који је формиран од високо мансардног крова и убраја се у зграде из прелаза барока у класицизам. У њој се налазила гостионица са свратиштем за људе, коње и запрежна возила, касније под називом «Код Краљевића Марка». У њој је боравио трговац и посредник између београдских, солунских и других трговаца Петар Ичко, који је после увођења дахијске управе пребегао у аустријски погранични Земун. Од 1802. године је једна од значајних личности у припремању Првог српског устанка 1804.год. У ослобођеној Србији Петар Ичко је дипломата и 1806. године је с Портом закључио мир. После пожара (1982) зграда је темељно реконструисана.
Светотројичина црква, угао улица Светотројичине и Добановачке
Налази се у Горњој вароши, првом предграђу Земуна које је засновано у последњој деценији XVIII века. Црква мањих димензија, на месту пређашње скромне богомоље, саграђена је 1842. год. према плановима домаћег градитеља Јозефа Фелбера. Иконостас је осликао земунски сликар Живко Петровић, син ковачког мајстора Јована, који је обављао занатске послове за устаничку Србију. У храму су сачувани извесни култни предмети, међу којима су ратарски и зидарско-тесарски еснафски барјаци. У саставу цркве 1799. год. основана је Српска школа. Њену партерну зграду из 1872. године данас користи Основна школа за одрасле.
Православна црква у Батајници
Батајница, некадашње село, па приградско насеље од 1971. године је саставни део Земуна и ужег подручја града Београда. У центру насеља је православна црква подигнута 1780. год. у скромнијој варијанти барока, карактеристичној за цркве у бившој Војној граници. Престоне иконе на олтару радио је сликар Теодор Крачун (XVIII в.) значајни представник српског барока у Војводини. У близини цркве су споменик Палим борцима 1941-1945. године, рад уметнице Љубинке Савић-Граси и спомен-обележје које подсећа да је 101 Батајничанин страдао у време Првог светског рата 1914-1918.године.
Синагога, на углу улица Преке и Рабина Алкалаја 5
На месту старе синагоге ашкенаски Јевреји 1850. године подигли су нову која је обликована у духу романтизма. Поред синагоге налази се приземница бивше јеврејске школе. Синагога је ретко сачувани споменик који подсећа на некад значајну јеврејску колонију, која је имала важну улогу у привредном и урбаном развоју Земуна.
Земунско гробље на Гардошу
У непосредној близини Куле, на њеној северној страни, су остаци северних одбрамбених бедема пограничног града из 1841. године који су уједно и јужна ограда гробља које је засновано око 1740. године и постало почивалиште православних, католичких и јеврејских грађана. На гробљу се налази низ споменика и обележја, који подсећају на значајне личности из политичке, привредне и културне историје града. Најстарији споменички објекат је католичка капелица која је подигнута у време оснивача гробља. На њеној фасади постављене су спомен-плоче, међу којима и једна посвећена команданту Земуна Ф.Н. Червинки (+1824). Друга плоча има сецесијски дубоки рељеф Христа, рад Рудолфа Валдеца.
Харишева црква св. Димитрија
Грчке трговачке породице Петровић-Харис саградиле су је у српско-византијском стилу 1874-76. године према плановима познатог арх. Светозара Ивачковића. Слике на ниском иконостасу радио је Павле Симић. Испод цркве је крипта чланова у своје време познате породице. У ограђеној порти сахрањени су остаци двадесет Земунаца, припадника Народно-ослободилачког покрета, који су страдали у усташком логору у Старој Градишки (1944). У близини је костурница и надгробник који је Општина града Земуна 1928. год. подигла «Погинулим и умрлим српским борцима за време Првог светског рата». У северозападном делу гробља је заједничко почивалиште Жртава фашистичког терора у којем је сахрањено неколико хиљада логораша с бившег београдског Сајмишта на левој обали Саве и стела са именима настрадалих земунских Јевреја од 1941. до 1945. године.
Кућа Димитрија Давидовића, ул. Главна 6
Првобитно стамбена једноспратница на углу с Давидовићевом улицом, подигнута је у трећој трећини XVIII века у скромнијом варијанти грађанског класицизма. Према предању у њој је 1789. године рођен Димитрије Давидовић, новинар, дипломата, државник, писац Сретењског устава, отац српске штампе. Приликом обележавања јубиларне прославе покретања првог српског дневника «Новина сербских» – 1985. год. на згради је постављена мермерна спомен-плоча. На Кеју ослобођења 1989. год. откривена је бронзана биста великана, рад непознатог аутора, којом је обележена 200. година од његовог рођења.
Зграда Скупштине општине Земун, Магистратски трг 1
На месту Градске куће изгореле 1867. године, према пројекту градског инжењера Драгутина Капуса, саграђена је 1886. год. једноспратница градске управе-Градског поглаварства Земуна, који је у то време имао статус слободног града. Монументална и репрезентативна зграда са средишњим ризалитом украшена стубовима, балконом и кубетом са сатом, обликована је у духу неоренесансе. Међутим, 17. априла 1944. године погођена је бомбом англоамеричке ратне авијације. Генерално је обновљена према плановима из 1946. год. београдског арх. Рајка Татића. Зграда је до 1949. год. проширена до Прерадовићеве улице, дозидан је други спрат с новом кровном конструкцијом и измењеним средишњим ризалитом с главним улазом. У свечаној сали су фреске сликара Ђурђа Теодоровића, а у два хола – велики мозаици уметника-сликара Милана Јовановића.
Земунски кеј на Дунаву
Ради одбране од високих водостаја реке од 1886. до 1889. године изграђена је обалоутврда и почетком 90-тих година XIX века Кеј постаје друго шеталиште Земуна. Касније је ниво насипа повишен и у послератном периоду уређиване су обала и зелене површине до хотела «Југославија», а изградњом Новог Београда она је спојена с левом обалом Саве. На Кеју је и познати земунски ресторан «Венеција». На супротној страни Дунава је Банат, а у средини је Велико ратно острво.
Велико ратно острво на Дунаву
Настало је таложењем реке Дунава на ушћу са Савом. Помиње се у борбама око Београда 1521., 1688., 1717., 1788/89. итд. На острву су баште Пољопривредног газдинства и грађана, као и станиште ретких птица. У време сезоне купања (јун-септембар) користи се надалеко позната пешчана плажа «Лидо» на северном делу острва према Земуну.