СВЕЧАНО ОБЕЛЕЖЕН ДАН МАДЛЕНИАНУМА

08. фебруар 2021.

Концертом ”Светлости позорнице” одржаним на великој сцени Опере и театра ”Мадленианум” 6. фебруара 2021. године свечано је обележена 24. годишњица постојања и рада ове престижне куће уметности.

Уметничке домете и ниво Мадленианума, по много чему јединствене институције културе, публици су у скоро двочасовној концертној представи приказали сопрани Бранислава Подунавац и Мина Глигорић и тенори Димитрије Цинцар Костић и Душан Свилар у пратњи гудачког квартета Хабанера и клавирској Миливоја Вељића. Расположени, распевани артисти искористили су сваки секунд ретког спектакла у престоници Србије да усхите верне обожаватеље, те је никад актуелнија драматизација у режији Роберта Бошковића, која наглашава положај културе у српском друштву посебно погођене кризом изазваном пандемијом ковида 19, доживела праве овације.

Репертоарски била је то шетња кроз опере, оперете, мјузикле и хитове свих музичко -сценских жанрова, који су у протекле 24 године налазиле своје место у Опери и театру ”Мадленианум”, чинећи га храмом театра и музике, истовремено класичним, модерним, чак на моменте и авангардним.

Ваља подсетити да је сцену некадашњег Народног позоришта у Земуну почетком 1998. године преузела Камерна опера, која ће после велике реконструкције након седам лета постати Опера и театар ”Мадленианум”, технички и кадровски опремљена за извођење најсложенијих и најзахтевнијих музичких и позоришних форми. На десетине запажених и награђених премијера, гостовања најбољих светских ансамбала, шанса за армију најталентованијих режисера, драматурга, сценографа, костимографа и, наравно, и пре свих – оперских певача и глумаца, афирмација и слава – све то стаје у једну реч – Мадленианум.

Самим својим архитектонским решењем здање у Главној улици 32 представља једну од најрепрезентативнијих зграда. Дело академика професора архитектуре Ивана Антића, истовремено је модерно и идеално уклопљено у амбијенталну целину Старог језгра Земуна.

Оно на први поглед недвосмислено слави јавну улогу и значај позоришта, од улаза до унутрашњости која пружа готово неограничене просторне могућности за најразноликије садржаје.

Кућа уметности опстаје на принципу меценарства, које је такође сасвим ненадано враћено у српску традицију. По свему је, дакле, сасвим јединствен подвиг приватног покровитељства и публике жељне врхунске уметности.